22.07.2024

Devet godina sportskog penjanja

Sport u svetu poznat kao FREE CLIMBING, kod nas najčešće pominjan pod nazivom SPORTSKO PENJANJE, na ove prostore uselio se nešto pre raspada prethodne Jugoslavije. 

 

Ako bi se sada davala neka procena o tome koliko se postiglo od pojavljivanja ovog sporta do današnjih dana, nova sportska disciplina bi mogla da dobije prelaznu ocenu, uzimajući u obzir brojne parametre koji su uticali na popularizaciju, animiranje i kvalitet. 

 

Sasvim je izvesno da bi ovi rezultati bili na višem nivou da je opstala prethodna Jugoslavija, jer bi takmičari imali daleko više mogućnosti za napredovanje, s obzirom da je ovaj sport bio daleko razvijeniji u Hrvatskoj, a posebno u Sloveniji. No vratićemo se počecima, tačnije 1990. godini kada u Alpinistički odsek Beograda dolazi Slavo Gluščević, momak iz Prijepolja, čije su početničke aktivnosti vezane za Split i planinarsko društvo "Mosor".

 

Naime, Slavo je za učitelja imao Ivicu Piljića (bivšeg predsednika Svetske slobodne penjacke asocijacije), dok je za tehniku u steni bio zadužen izvrsni Ivica Matković, u to vreme jedan od naših najboljih sportskih penjača.  

Slavovim dolaskom u Beograd okupljaju se i prvi zaljubljenici u ovaj izuzetno atraktivni i dinamični sport. Planinarsko društvo "Avala" iz Beograda bilo je prvo koje je dobilo penjačku sekciju. Posetom steni Marjan, avgusta '90. godine ubeležena je i prva organizovanija penjačka akcija.

 

Novembra iste godine, u beogradskoj zelenoj oazi Košutnjaka, utvrđen je i prvi smer, nazvan Skepsa i ocenjen sa VII-, koju je takođe prvi ispenjao i opremio inicijator ovog lepog sporta kod nas.

 

Veliki sportista i entuzijasta, Gluščevic uspeva da ustalasa duhove radoznalih momaka i u svom rodnom Prijepolju gde je '91. godine formirana i sportsko penjačka sekcija pri pl. društvu: " Kamena gora".

 

Izazov i potreba za stalnim proveravanjem sopstvenih mogućnosti dva momka, Slavnić Srđana - Srksa i Radović Marka maja '91. odvode na dva takmičenja. Prvo je održano na stenovitoj Romaniji (BiH), a drugo u Sloveniji.

 

U istorijatu ovog mladog sporta ostaće zabeležen i 26. decembar 1991. kada je održan i osnivački sastanak penjačke komisije Srbije.

 

U periodu 1991-93. postavljen je i ospitovan (osiguran) veći broj smeri na vežbalištima na Košutnjaku, stenama kod Prijepolja i u Vršcu. Održani su i prvi kursevi.

 

Prvo Otvoreno prvenstvo Makedonije održano na Matki, poznatom izletištu kraj Skoplja, septembra 1993 godine, samo je potvrdilo da S. Gluščević u to vreme nije imao ozbiljnije konkurente. M. Radoviću je pripalo treće mesto.

 

Konačno maja '94. došlo je na red i Prvo otvoreno prvenstvo Jugoslavije održano na predivnim terenima stene Sokolice iznad Prijepolja. Ovoga puta u odsustvu Gluščevića koji je brinuo o organizacijskim poslovima kako bi ovo takmičenje uspelo.

 

Trijumfovao je S. Slavnić penjač iz Beograda koji se pre intenzivnog posvećivanja penjanju bavio speleologijom. Drugo mesto, malo neočekivano, u prilično jakoj konkurenciji, zauzeo je Zvonko Trifunović, alpinista planinarskog društva "Crni vrh" iz Bora. Treće mesto zauzeo je Dejan Vučković, spelolog i svestrani sportista iz Beograda.

 

Nešto manje gužve bilo je u ženskoj konkurenciji. Sanja Cvetanović je za nijansu bila spretnija od svoje tada velike rivalke Suzane Mihajlović, a treće mesto bilo je rezervisano za Ninu Popović. Sve tri takmičarke su iz Beograda.
 

 

Te, 1994 godine održano je još jedno takmičenje u prelepom prirodnom okruženju planine Stol kod Bora.  

 

Širom sveta Free Climbing je osvajao mlade, pri čemu je dostizao impozantnu dimenziju, dok je kod nas bio tek u povoju. Posle četiri godine težnja za njegov opstanak i status, u i te kako osiromašenoj porodici YU sportova, nije bila uzaludna, ali objektivno gledano nije prišla ni blizu novim sportskim trendovima, kojih je iz meseca u mesec bilo sve više. Međutim neosporno je da je sportsko penjanje i kod nas imalo svoje junake. Već je pomenuto, najveće zasluge u tom periodu svakako pripadaju Gluščeviću, ali svoj udeo u njegovom razvoju imali su i Slavnić Srđan, Vučković Dejan, Radović Marko, Vučković Aleksandar kao i mnogi drugi, a neki će biti pomenuti u nastavku priče o ovom neobičnom sportu.

 

Šta se dalje dešavalo? Ponovo je mesto zbivanja bila okolina Prijepolja, tačnije Sopotnica, gde je jula '95. godine, upriličen veliki skup planinara.

 

 

Nešto iskusniji i inspirisani u traženju kreativnijih rešenja, članovi kluba "Kamena gora" predvođeni instruktorom, latili su se izgradnje i organizovanja prvog državnog prvenstva na veštačkoj podlozi. Ne samo da su u tome uspeli, vec je Prijepolje dobilo prvaka države.
Takmičenje je u stvari bilo pravi mali spektakl, koji su znatiželjno propratili i meštani okolnih sela. Za njih je ovo bilo jednako čudno kao da je na njihove livade sleteo leteći tanjir.

 

 

Prvi prvak Jugoslavije na veštačkoj steni, potpuno zasluženo postao je Ljujić Vladan iz Prijepolja, drugo mesto zauzeo je veoma perspektivni Rokvić Igor iz Beograda, a treće je pripalo Nikoli Radosavljeviću, takođe iz Beograda. I devojke su debitovale na veštačkom terenu. Na njemu se najbolje snašla Nataša Blagojević koja je dohvatila samo jedno hvatište više ispred talentovane Dobrota Gabrijele i trećeplasirane Nine Popović, sve tri su iz Beograda.

 

 

 

Dakle krenulo se s penjanjem na veštačkoj steni. Početkom septembra '95 godine Blagoje Dobrota se odlučuje za svoj prvi stvaralački poduhvat. Učešće u takmičenju je zamenio izgradnjom stene i organizovanjem kupa Jugoslavije na Kopaoniku. Naravno, sve to uz neophodnu pomoć i podršku planinarskog društva "Rtanj". Pored pobede Dušana Kopčalića koji je nagovestio svoju dominaciju na ovim prostorima, ovo takmičenje će biti upamćeno i po tome što je održano na temperaturi od svega 2 stepena C.

 

 

Pored penjača koji se opredeljuju za takmičenje, postoje i oni koji imaju sasvim drugačiju viziju o Free Climbing-u, takve su relacije na međunarodnoj sceni. Ipak zna se i to da neki od ovih "climber"-a pripadaju samom svetskom vrhu, ali ih prvenstva ne privlače. Izuzetak su neki revijalni nastupi, kada se od njihove virtuoznosti na steni mnogima zavrti u glavi. U nekim slučajevima oni su na takmičenjima angažovani kao postavljači smeri, obično prilično teških i komplikovanih.
Slični, samo daleko umereniji primeri za to postoje i kod nas. Dejan Drča je penjač koji kao da radi u ilegali. Ipak on je '95. godine u poznatom penjalištu Lakatnik u Bugarskoj pomerio YU granicu, ispenjavši smer težine IX-. Tokom '97. i '98. godine Nenad Savić i Dejan su podigli težinu za pola ocene i ona je sada IX. Zanimljivo je da se na postavljanje prve improvizovane stene u Beogradu čekalo do prvog takmičenja, koje je održano februara '96. Za tu priliku sala osnovne škole "Kralja Petra" bila je pretesna da primi sve potencijalne penjače kao i mnogobrojnu publiku koja je posredstvom medija bila informisana o ovoj atrakciji.
 

 

Još jedanput se u ulozi režisera i montera našao B. Dobrota, u to vreme instruktor sekcije PD "Rtanj". Na takmičenju u konkurenciji muškaraca pobeđuje uvek nepredvidivi Aleksandar Mojsilović. Kod devojaka svoju superiornost dokazuje Gabrijela Dobrota koja je započela sa nizanjem pobeda.
Gradnja ovakvih stena kratkog daha (samo za takmičenja i demonstracije) će se nastaviti i zaokupljaće pažnju sportske publike u halama beogradskog sajma, sinagoge u Zemunu i na Carskoj Bari kod Zrenjanina. Ipak to nije sve. 

 

 

 

 

 

 

 

 

U '96. godini započeti su radovi na izgradnji jednog trajnijeg objekta, stene na Adi Ciganliji. Tokom radova niko osim njenog tvorca, Gluščevića, nije mogao bliže prognozirati krajnji efekat ovog dela.
Poslovi na jednoj gigantskoj steni potrajali su sve do velikog ispita koji se zvao "Prvo prvenstvo Balkana u Free Climbing-u" koje je održano od 5. do 7. jula '97. godine.  


I pored vremenske oskudice i poslova "na dva koloseka", jednog na dovršetku stene, a drugog organizacijske prirode na realizaciji izuzetnog sportskog događaja, na kraju je sve uspešno završeno.

 

 

Statistika o Prvenstvu sve govori. Ucestvovalo je pedeset takmičara, u muškoj i ženskoj konkurenciji. Rumuni i Bugari sa izuzetno selektiranim ekipama imali su rezultatski primat, jedan korak iza njih bili su Grci, a naši "frikosi" bili su bolje plasirani od takmičara iz Makedonije. Nešto više šansi za bolji plasman imale su devojke, ali na kraju su se, u veoma jakoj konkurenciji, gde su odlučivale nijanse, morale zadovoljiti četvrtim mestom Gabrijele Dobrote, a peta je bila Tanja Čolaković.  


Stena na Adi od njenog rođenja privlači pažnju nekih "novih klinaca" i momaka kojima se konačno pružila mogućnost da redovno treniraju u periodu kada vremenske prilike to dopuštaju. Ujedno stena je otvorila prostor za održavanje velikog broja sportskih manifestacija, a njena dimenzija dozvoljava da se u jednom trenutku na njoj nađe desetine penjača.

 

Odličan potez uprave Ade Ciganlije je dao šansu omasovljenju i bržoj popularizaciji ovog sporta. I ne samo to. Tim gestom uprava je obogatila sadržaj ovog poznatog izletišta, približavajući ga nekim evropskim standardima, a to valjda i jeste cilj. Zato nije posebno iznenađenje što se u ovoj, 1998 godini održao najveći broj takmičenja, a neka nam tek predstoje.
Pored prvenstva i kup takmičenja, u ovoj godini su na Adi održana i dva revijalnog karaktera. U prvom reč je o ZU Masters-u koji se odvijao na prirodnoj steni starog grada u Kotoru, u toku maja. u drugom su, jula meseca, rešavani problemi boldera (usamljena stena, blok) na Kopaoniku.

 

Rezime koji se može dati za ovaj, ipak kratki osvrt, kada se govori o jednoj sportskoj disciplini koja kod nas traje devet godina, ukazuje da se kod mlađeg uzrasta razvija novi kvalitet. Međutim da bi se taj kvalitet iskazao, i pored masovnosti koja je evidentna, bilo bi neophodno da ljudi u najvišim sportskim strukturama malo pažljivije proprate svetska kretanja u sportu. Tada bi, možda, uočili da se ovakve stene širom sveta, pored toga što krase i obogaćuju sportski program po halama, eksperimentalno pojavljuju čak i po zatvorima, dok mi trenutno nemamo nijednu stenu u dvorani. Treba li naglašavati da to bitno utiče na kvalitet, jer ne postoji kontinuitet treninga leto - zima. Ovome treba dodati da je sada neophodno sistematičnije praćenje i angažovanje naših najboljih sportskih penjača, kao i onih koji promovišu ovaj sport prilikom raščišćavanja terena od neretko plasiranih dezinformacija po medijima. Obično te dezinformacije potiču od strane šarlatana i pojedinaca koji uvek uspevaju da u medije proture neki bombasti i naizgled ubedljiv tekst da bi došli do novca. To je učestala pojava kada su u pitanju za širu javnost malo poznati sportovi, kao na primer sportsko penjanje, alpinizam, paraglajding i drugi. U stvari radi se o primerima gde pojedinci, a neretko i grupe, nemaju ni polazne tečajeve i ne ispunjavaju ni minimalne kriterijume za bilo kakvo pribavljanje sredstava putem sponzorisanja. U tom slučaju se dešava da javnost i sponzori budu obmanuti, a novac završava u rukama onih koji su doprineli degradiranju nekog sporta. Time neutrališu i razlažu postignute rezultate onih koji su godinama ulagali velike napore za njegovo omasovljenje i podizanje kvaliteta. Pored ovih problema, penjači su primorani na rvanje sa administrativnim preprekama i nestručnim strukturama unutar Planinarskog saveza i po planinarskim društvima. Oni su savez i društva pretvorili u poluturistička i lično interesna, te potiskuju mladu populaciju koja je zainteresovana za atraktivne, stručne i kvalitetne aktivnosti, što i jeste smisao planinarstva, koje je samo širi pojam za sve ove osobine.

 

Iskreno verujem da će mladi časopis "Extrem" krenuti u pravcu objektivnog promovisanja ovih atraktivnih i ekstremnih disciplina, jer samo tako će poentirati u približavanju evropskih trendova koji su sada na znatno višem stepenu nego kod nas.

 

 

14.08.1998.

Autor: Lambros Hudeludis
 

www.freeclimbing.rs