Sportsko penjački smer

Pod sportsko - penjačkim smerom se podrazumeva (vertikalni) pojas na steni koji se završava sidrištem.

Smer obuhvata vertikalni pojas na steni, a uspon unutar njegovih granica važi kao uspon u tom smeru. Ako se sa leve i desne strane nalaze smerovi teži za penjanje, granične ("aut") linije se ne određuju. U slučaju da na steni postoji mogućnost za eskivažu, tj. zaobilaženje težeg detalja u smeru, na tehničkom kartonu smera se obeležavaju aut linije.

"Ponekad se dogodi da su smeru na prirodnoj steni potrebne oznake. Takvi smerovi nisu najbolje rešenje i crtanje linija po prirodnoj steni treba izbegavati" - Vili Guček. Visina i širina smera na prirodnim i veštačkim stenama, kao i na takmičenjima, određuju se sportsko - penjačkim pravilnikom. Na ulazu (početku) smera ucrtava se trougao, a ne retko i naziv smera. Na veštačkoj steni se u raznim kombinacijama postavljaju, i potrebi menjaju, hvatišta i reljefni oblici kojima se formiraju smerovi.

Kada se odredi mogući pojas, tj. staza, uređivač smera penje na vrh stene ili na kraj budućeg smera, gde pravi sidrište. Sidrište se pravi tako što se izbuše dve rupe, jedna iznad druge i malo ukoso. Rupe se zatim opreme ekspanzivnim klinovima i pločicama (alkama), koje se povežu čeličnim lancem ili gurtnom. "Smer potom očistimo, što znači da odbijemo sve stenovite naprsline i kamičke koji nisu čvrsto pri steni. Često neki deo u steni srežemo, preoštre oprimke (hvatišta) obrusimo." - V. Guček.

Penjač koji opremi smer ima isključivo pravo na prvo penjanje smera. Rok ispenjavanja je najčešće oko pola godine.

"Nije sportski da nekome ko je smer opremio, očistio i osigurao "pred nosom", takoreći tik pred uspehom, neko drugi ispenje smer. Niko ne može prisvojiti stenu u smislu da opremi mnoštvo smerova koje ne može da ispenje i zatim čeka, dok niko drugi ne može da ih proba i penje u njima. Opremljen, a neprepenjan smer naziva se projektom." - V. Guček.

Smer je ispenjan kada ga penjač ispenje kao prvi (u vođstvu),ili solo (bez osiguranja).

Ime smeru daje penjač koji ga je opremio, ili (uz njegovu saglasnost) penjač koji ga je prvi ispenjao. Na veštačkoj steni se ne daju imena smerovima, jer se hvatišta često menjaju i kombinuju.

Ocena težine smera se određuje tako što više penjača ispenje smer više puta, a zatim daju svoje predloge, ili mišljenja. Za težinu smera se uzima najlakša varijanta (kombinacija) uspona (hvatišta). Konačnu ocenu daje penjač koji je smer opremio - otvorio. Ocena se može povećati ili umanjiti od strane drugog penjača. Ona predstavlja kompleksnu, sveukupnu težinu čitavog smera, i zapravo se može dati samo na osnovu jednog, ili više uzastopnih detalja na celoj dužini smera, koji nose veču ocenu.

Težina određenog detalja u smeru nije uvek jednaka za sve penjače. Ona, pre svega, zavisi od visine penjača. Ponegde penjači manje visine imaju probleme, smer im je teži ili lakši, što u nekim slučajevima može važiti i za visoke penjače, dok ocena smera ostaje ista. Ocena se određuje prema srednje visokim penjačima.

Kompleksnost ocene smera povećava i činjenica da pojedinačni delovi tela kod penjača imaju različitu razvijenost i jačinu (ruke, noge, prsti, podlaktice i dr.), kao i nejednaku utreniranost za različite tipove i oblike smerova (ploče, pukotine, previse, stropove, plafone, kamine i dr.). Pojedini penjači se specijalizuju za penjanje jednog tipa smera, a svaki tip smera iskazuje različit način penjanja. Na primer, ploče i pukotine predstavljaju sasvim različit problem u odnosu na previse i stropove, zahtevajući drugačije sposobnosti i različitu razvijenost pojedinih mišića i tetiva.

u klin, pre penjanja treba postaviti komplete (ili više njih u nizu). Kompleti se pre penjanja postavljaju u klinove i radi bržeg i lakšeg ukopčavanja. Ako penjač penje smer na pogled (on sight), supenjač mu postavlja komplete.
- Pozicije klinova (kao i druge elemente na steni) može menjati samo autor smera, ili uz dozvolu komisije - saveta, neki drugi penjač.

Autor: Slavo Gluščević